Izgradnja autonomnog sistema vozila zahtijeva mnogo dijelova, ali jedan je važniji i kontroverzniji od drugog. Ova važna komponenta je lidar senzor.
Ovo je uređaj koji percipira okolno 3D okruženje tako što emituje laserski snop u okolno okruženje i prima reflektovani snop. Samovozeći automobili koje testiraju Alphabet, Uber i Toyota uvelike se oslanjaju na lidar koji im pomaže da lociraju na detaljnim mapama i identificiraju pješake i druga vozila. Najbolji senzori mogu vidjeti detalje od nekoliko centimetara sa udaljenosti od 100 metara.
U trci za komercijalizacijom samovozećih automobila, većina kompanija vidi lidar kao bitan (Tesla je izuzetak jer se oslanja samo na kamere i radar). Radarski senzori ne vide mnogo detalja u uslovima slabog i jakog osvetljenja. Prošle godine, automobil Tesla udario je u prikolicu traktora, ubivši svog vozača, uglavnom zato što softver Autopilot nije uspio da razlikuje karoseriju prikolice od svijetlog neba. Ryan Eustice, Toyotin potpredsjednik za autonomnu vožnju, nedavno mi je rekao da je ovo „otvoreno pitanje“ — da li manje napredni sigurnosni sistem za samovožnju može ispravno funkcionirati bez njega.
Ali tehnologija samovožnje napreduje tako brzo da industrija u nastajanju pati od radarskog zaostajanja. Izrada i prodaja lidarskih senzora nekada je bio relativno nišan posao, a tehnologija nije bila dovoljno zrela da bude standardni deo miliona automobila.
Ako pogledate današnje samovozeće prototipove, postoji jedan očigledan problem: senzori lidara su glomazni. Zato vozila koja su testirali Waymo i Alphabetove samovozeće jedinice imaju ogromnu crnu kupolu na vrhu, dok Toyota i Uber imaju lidar veličine limenke kafe.
Lidar senzori su takođe veoma skupi, svaki koštaju hiljade ili čak desetine hiljada dolara. Većina testiranih vozila bila je opremljena sa više lidara. Potražnja je također postala problem, uprkos relativno malom broju testnih vozila na cesti.
Vrijeme objave: Apr-03-2022
